Život je,zaista, nepredvidiv.Ja,Mirsada Hasanbegović,učenica Druge gimnazije,nisam ni sanjala da ću jednog dana biti profesorica u svojoj školi.Medjutim,odmah nakon završetka studija na Filozofskom fakultetu u Sarajevu,dobivam posao u Drugoj gimnaziji.Tu su ,još uvijek, bili svi moji profesori i pitali se otkud ja ,njihova dojučerašnja učenica,u zbornici.Sva važna ,rekla sam da sam došla raditi.                                   

Početak nije bio jednostavan.Razlika u godinama, između učenika i mene , bila je mala.Znanje stečeno na fakultetu, trebalo je naučiti prenijeti učenicima,kao i izgraditi autoritet. Vijeme je prolazilo,postala sam M.Balić,rodila troje djece i srcem se vezala za svoj poziv i svoje učenike.                                                                                                    

U Drugoj gimnaziji radila sam više od četrdeset gpdinai i tu vrijedi ono: život je dug,ali brzo prođe .Nisam se radovala penziji,još sam bila puna elana i zainteresirana za sve oko sebe.                                              

Satisfakcija za sve te godine rada i uloženu ljubav i zainteresiranost,su moji mnogobrojni učenici koje srećem svuda.I oni i ja budemo radosni zbog tih susreta.Oni su me i odabrali u Upravni odbor Alumni Druge gimnazije.